Još u snu saginjem se preko kreveta i hvatam daljinski. Pokušavam da utišam tv. I dalje pišti. Treba mi par sekundi da shvatim da pišti alarma za buđenje. Fuck. Opet sam kasno zaspala i sad se jedva budim... Ustajem i prekidam rutinu, odlazim pravo u toalet, kafa je posle... Mmm kafa, čitam novine na netu, gledam slike sa fejsa, smoriše sa sportistima. Ljudi, zar vam se ništa drugo u životu ne dešava?! Šaljem L poruku, rekla je da danas ne radi, mogle bi na kafu. Pravim plan za danas, iako znam da  pola stvari od toga neću uraditi.

Zovem mamu i tatu, nismo se čuli par dana. Javlja se tata. Priča mi „doživljaje“ od vikenda. Deka pretio baki da će je zaklati na spavanju, potom pobegao u sred noći. (o.a. deka boluje od Alchajmerove bolesti). Pola sela ga tražilo, moji otišli da ih smire. Dve noći niko nije spavao. Završavam razgovor i mislim na deku. Poslednji put kad sam ga videla prepoznao je samo tatu. Imao je prilično težak život, za ono vreme reklo bi se normalan. Bilo ih je jedanaestoro, siromašna porodica. On je jedini ostao živ. Deca se rasula po svetu, neke čak ni ne poznajem. Ceo život je radio kao mehaničar, popravljao traktore, pokušao da decu izvede na pravi put. Uspeo je, mama i teta imaju lep život. Ali ipak ga osuđuju za mnoge stvari. Nije on kriv, bilo je neko drugo vreme, ubeđena sam da je dao od sebe, koliko je mogao. Razmišljam kako je život surov. Danas ni ne poznaje svoju decu. Kako li je tužan takav život. Pomislim na baku, kako li je tek njoj. Šta je sve preturila preko svojih leđa i još nema mira. Tužna sam. Razmišljam o tome kako ću ja okončati svoj život. Hoće li me neko pogledati od dece? Hoću li uopšte imati dece? Da li je Alchajmer nasledan?

Depresivne misli prekida L, ipak ćemo sutra kafenisati, danas ima obaveza. Plan za danas mi se već menja. Razmišljam o M. Danas ide na časove ruskog, potajno se oboje nadam da će od toga imati neku korist. Razmišljam o njemu. Fuck, koliko je sjeban život. Pametan, vredan čovek, završio fakultet i jebava se na poslu za siću. Mrzim državu u kojoj živimo. Razmišljam o parama i koju banku orobiti ne bi li imali za normalan život. Otvaram frižider, prazan, otvaram novčanik, prazan. Da li je moj deka radio ceo život i stvarao, da bi ja nešto imala ili da bi bili isti....

Depresiju lečim kuvanjem, mislim na M, sigurno će biti umoran kada dođe kući. Napraviću mu štrudlu sa makom. Odlazim do prodavnice, 250gr maka košta 340 dinara!!! Da li su oni normalni?! Opet su mi misli sa dekom, u zadnjem smo dvorištu, seče stablike maka, ja idem za njim i kupim ih. Prisećam se koliko sam volela da sečem čaure, bata, seka i ja smo se takmičili ko će naći „puniju“ čauru maka... Ipak ništa od štrudle sa makom, imam samo 1000 dinara u novčaniku, a treba kupiti i druge stvari. Nekada je to bila sirotinjska hrana. Seljačka štrudla sa makom i višnjama. Danas, luksuz?! Setila sam se da mi je ostalo oraha od Nove Godine. Može i sa orasima. Znam da M više voli mak, ali ubediću ga da je sa orasima ipak bolja ;) Razumeće on mene...

Zamesila sam testo, čekam da uskisne, čitam novine... Englezi, Ameri ili koji god već „srećniji“ narod, bili dokoni pa su istražili da je danas najsrećniji dan u godini.

Razmišljam kako su do toga došli, čime li su to merili... Udubljujem se u tematiku... Možda su ipak u pravu. Jebeni januar je najduži mesec, potrošio si pare na grejanje, struju, novaka, Božić, srpsku, sv Jovana još ako je nekome slava bila sv Nikola a išao na Jovana... Veselje... Nije ni čudo što ozareni čekamo 30 januar da se konačno završi i taj prokleti „najduži“ mesec u godini, nažalost, pravo buđenje je sutradan, kada shvatimo da januar ipak ima 31 dan, da je plata 10og u meseci i da najverovatnije kasni dva-tri meseca, da je limit na kreditnoj kartici popunjen a da smo na tekućem u maksimalnom minusu...

Nadam se da mi ovo neće biti najsrećniji dan u godini, za danas ću se zadovoljiti kao i uvek sa malim stvarima, topli doček dragog, štrudla sa sirom i orasima za večeru uz čašicu, dve preostale sangrije sa letovanja...  A sutra... o tome ću misliti sutra...